ГЛАС ИСТОКА (GLAS ISTOKA)

часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот

Milenko Stojičić: EKOLOKVIJUM

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:51

 
 Milenko  Stojičić 
 
EKOLOKVIJUM
PRELAGOMENA  ZA LIRSKU  ODBRANU  ZEMLJE


         Zasađujući prve riječi u čistu (a)leju ekolokvijuma mislimo, prije svega, na Svetu Knjigu, majku svih knjiga! Iz Slova u njedrima Pramajke-Svemajke mirišu zelene loze stihova i pupaju grozdovi metafore, znaka i značenja. U Jevanđelju po Jovanu, primjerice, ubraćemo «istinski grozd»: «Svaku lozu na meni koja ne rodi roda, odsijeca je; a svaku koja rod rađa, čisti je da više rodi...» Božanska ekologija čita se srcem i glavom, piše krstom, svijećom i olovkom! Svetotekst je, dakle, i lijepo štivo u čijoj se semantičkoj maternici začinje «ekološka književnost»! Taj svjetleći ekološki luk književnosti izranja, izvija se iz izvora Svetoknjige, traje u vremenu Vremena do današnjega dana, i svija u slovce ovoga priteksta. Kao jednu od svojih zaštitnica Priroda je izabrala književnost, u kojoj je najčistiji vazduh jezika, najhranljivija misao, najzelenija loza mašte a mastilo  hlorofil imaginacije i kreacije. Lijepo pisati znači, zapravo, «prevoditi», otkrivati tajne ljepote Prirode. Književnost je «večita svežina sveta» (Matić), a biblioteka  «crkva knjige». Onaj sioranovski «zli demijurg» novoga doba biće kažnjen i prokažen upravo perom i mastilom, grančicom rečenice, mladicom riječi. Priroda nas je naučila životu a mi joj uzvraćamo smrću! (Još je Aristotel učio o principima «natura naturans sui generis» i «natura naturata sui generis!» (Prirodom stvoreno i stvoreno po ugledu na Prirodu! I danas važi ovaj aristotelovski misaoni «recept»!) Lijepa književnost je terapija! U protivnom, postaćemo «nerasti civilizacije», nekrofilni izrodi... 
          Krajnje je vrijeme za novi «kopernikanski zaokret» u mišljenju i djelanju. Taj «zaokret», međutim, nije moguće izvesti samo lopatom i metlom! Jer, kako opominje Edgar Moren, - «pitanje ekologije nije pitanje kante za smeće»! Neophodna je nova «ekloga ekologije»! Hugobalovsko «istetovirano srce na čelu» signalizira i asocira – srce presađenu u glavu! Naše vrijeme je vrijeme opasnog previda! Dok drijemamo u bljutavom močilu duhovne anemije Levitan rušenja se budi. Previđamo prašinu na tijelu Zemlje a doviđamo «mjesečevu prašinu»! Moramo progledati vitgenštajnovskim okom «koje sve vidi». («Najveći teleskop ne smije da bude veći od našeg oka»!) Još uvijek smo «maleni ispod zvijzda» i naš civilizacijski «pad uvis» skupo košta! Pad je u filozofskom aforizmu identificirao «ekozof» Emil Sioran: «Vjerujem u spasenje čovječanstva, u budućnost cijanida!» Jedan od  «likova» Sioranovih aforističkih silogizama je i strašni Krez, koji je «kupio vazduh i učinio ga svojim vlasništvom»! Izliječimo, dakle, svoje cijanidno srce i cijankalijumsku misao! Postali smo odprirođeni, razljuđeni i razluđeni!  Spas je u stvaralačkoj čežnji za novom ekološkom Arkadijom. Zakažimo zajedno ekonemsku i ekumensku konferenciju za spas čovječanstva, probudimo se u ekološkom jutrenju, na liturgiji ekologije! Jer, konačno, šta bi Čovjek bez Prirode Hraniteljke i Učiteljice?! I šta bi Priroda bez Čovjeka, svoga vječitog (i talentovanog) učenika?! Lijepa književnost je lirska dokumentacija te «jednine dvojine! i «dvojine jednine». 
          (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (114) | Trekbekovi (0)

Аврамов штап Радославу Милошевићу

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:14

                                                                          Заиста ћу те благословити 
                                                                          и сјеме твоје веома умножити,
                                                                          да га буде као *звијезда на небу
                                                                          и као пијеска на бријегу морском;
                                                                          и наслиједиће сјеме твоје
                                                                          врата непријатеља својих
                  
                                                                                                                  1 Мој 22-23, 17


За књигу поезије „Зелени десило“ поводом 50 година плодног књижевног рада 
б л а г о р у ч у ј е м о

А В Р А М О В     Ш Т А П
РАДОСЛАВУ МИЛОШЕВИЋУ

за велики књижевни учинак у ширењу хришћанских врлина 
свете земље Херцегове

На дан Ваведења Пресвете Богородице, 
4. децембра 2008. године
Српски пјесници Црне Горе и Херцеговине

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

        Радослав Милошевић је песнички наследник Васка Попе поникао у усменом предању српске народне књижевности. Враћа се природном кругу вечности и види да све иде од цвета до косидбе, од семенке до јесени, од извора ка понору и опет се јавља Сунце из уског грла песме...“ (Милован Данојлић). „Милошевићеве пјесме чувају лирски и епски садржај и душу једног светосавског народа. Чак и извјесни иронични прелази у појединим пјесмама и стиховима, дјелују питомо и не доводе у сумњу основну нит људскости, а ако се каткад извије патетични зов из дубине народа, пјесник га вјешто удијева у цјелину књиге поезије и њену хармонију...“ (Момир Војводић).
         „Поезија не мора да буде весела, мудра и елегантна, па ни јасна и логична, али мора да буде поезија, па макар и метафизичка као код песника Радослава Милошевића... Милошевићеве песме, а њих има највише, нису без значаја и значења. У њима има лепих мисли, успелих слика и добрих стихова...“ (Др Миљко Шиндић). „Радослав Милошевић, пева једноставно, сажето, онако како уочава. Његов поглед на свет (на људе и природу). Он је ту, а позија се догађа оплођена, емотивна и мисаона...“ (Милијан Деспотовић). Разапет између срца и логоса, Милошевић ипак долази до спознаје о поезији која нас везује, о љубави која нас хуманизује и о Богу који нас сједињује. „Његове слике су преплављене звуцима и мирисима, у суштини, несталог свијета: свеци и ратници, очеве небеске њиве, мајчин благи лик, сатанини војници, говор траве и биља, кнез таме. Са свих необичних слика поручује да небо није тако високо, земља тврда, а човјек бескрајно самотан...“ (Мр Слободан Правица). Пјесник који је стварање пјесме и црта до које и преко које стиже, изражава  сложено осјећање. У поетским сликама доминира симболично треперење танке биљке, коју газе, чупају, пале друге грешне биљке, које ће бити кажњене. Пјесник овог поднебља као што је Радослав Милошевић открива, тражени „Свијетли дан“, и кад пријети поплава опште таме... (Ружица Комар). У овом тешком и тмурном времену, гдје се осјећа угроженост српског народа, пјесник Радослав Милошевић са њиме саосјећа па пише да и „Небо има црну траку над безданом“ (Милован Крунић). 
            (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (448) | Trekbekovi (0)

НОВИЦА ТЕЛЕБАК: МОЈ ШАНТИЋ

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:03



ЧОВЈЕКОВ ОСВОЈЕНИ СМИСАО ЖИВОТА

          1.

       Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота - као слутња гдје би могао бити излаз и спасење, као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.
Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима. 
      (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (48) | Trekbekovi (0)

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА ДОМАЋИХ ПЈЕСНИКА

glasistoka | 08 Februar, 2011 08:29


 
ЗАШТО ПИШЕМ

Јер не прихватам свеудиљни,
стварам у побуни свој властити свијет.
Зато Поезију пишем,
да бих се вратио у живот,
и да се не изгубим у тмуши времена,
и у својој смрти.
Пишем, дакле постојим,
а тек ћу бити.

ПЈЕСНИК

Ломе га и пустоше,
оштри вјетрови година:
раствара га наш дух леден у језгру,
па је сипак у грудима, само дах,
у стрмом времену простора.
Упија га трулеж из црне повјеснице људи,
и бијело је грло крика,
го, дарован без остатка,
пред судбином, жртвован у маси.
Тијело прозрачно препушта голубицама,
комад по комад живога срца,
перо умаче у своју крв,
и судбински вјечно умирући пјева:
обнавља, свједочећи, вријеме свих времена,
пред сутра наталоженим стољећима

                                       Ратко Ђогатовић

СРБИЈА

Ако те изговорим
упалиће се сва кандила на свијету.
Тужна ријечи, како ћу те изговорити?
Кајмакчалан - могу.
Колубару - могу.
Могу ријеке, брда костура
и ослијепљене анђеле.
Шта је то?
То се Душан празним дупљама
и мртвим костима за тсбе моли.
То шљива - богородица, цвијет, трње...
Опанак.
Нож за чарапу задјевен.
С мачевима се рађаш и на сопственим
вратовима их оштриш.
Поздрављам лобаље на Ћеле-кули.
Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену
са десет куршума.
Јована на мртвој стражи. Милију.
Објешене на Теразијама.
Подављене у Јасеновцу.
Кадиљачу и цијели батаљон.
Небо над тобом, Србијо.
Коње ти посустале што без седланика 
стрњиштима лутају...
Хоће ли икада умукнути?
                                     
                                     Владимир Настић
СЈЕНКА

Насред наше њиве 
Заостао храст стогодишњак

Прикрадем му се ноћу
Не пориче ме мјссечина изрезбарена
лишћем

Кад помислих да сам сасвим сама
Испред мене сјенка
Подупире тамноћу испод храстовине

Крцкају суве гранчице под траговима 
Да ноге стигну тамо куд их глава носи

Задрхта моје тијело
И видим сјенку са више ликова

Мој комшија
Такав ти је и отац био

                                  Јованка Стојчиновић

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (8) | Trekbekovi (0)

Милиоца Бакрач: АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ

glasistoka | 07 Februar, 2011 23:56

 
Милица Бакрач

АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ

 
 ЖЕЛИМ РЕЧИ ТВОЈЕ
                               
                                Април, 2007. 
Желим речи твоје да сместим у риме!
Ех, како ми само лепо рече: ''Драга,
Лепото и песмо, моје мило име!''
И са мном запева вера, радост, снага! 

Милост ми обасја лице и осветли!
Разум ми са срцем више бој не бије!
Ево прве зоре зачуше се петли!
''Чуј ме, ово љубав? Ово љубав није! 

И овако јутро не освану прије!''
Твојих речи свуда зачула се јека!
''Веруј да је ово даривање спаса! 

Ово је сан један сневан целог века!
Једно јутро вредно читавог живота!
Ехо једног силног надчовечног гласа!'' 

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (6) | Trekbekovi (0)

ИНТЕРВЈУ: МИЛАН НЕНАДИЋ

glasistoka | 07 Februar, 2011 23:15


 
ПЕСНИК ЈЕ САМО СРЦЕ ОПШТЕГ ОЧАЈА

            ГЛАС ИСТОКА: Господине Ненадићу, част нам је да у првом броју часописа ''Глас истока'' кренемо од Вас, када је књижевник и књижевност у питању.
Гдје је и шта је књижевник данас?
             НЕНАДИЋ: Где би књижевник био осим у својој кожи, у свом времену и у својој бескрајној самоћи. Он је помешан с речима, окружен зидовима, растрзан, немиран и, нажалост, немоћан. А на другој страни, он своје име из часне намере али и егоизма, урезује у челичне зидове века. Онда се не чудим што се увек говорило кад писац умре – куд баш данас, зашто није бар један дан раније. Али, несрећа песничког стварања припада појединцу као што радост читања припада читаоцима. Ма колико да манипулише прошлошћу или прониче у будућност, песник је само срце општег очаја, он је садашњост и непоткупљив барометар терора отуђене свемоћи. Уз све бескрајне могућности језика, он ипак не може да надрасте машту тираније, заправо оних који је оличавају. У том судару има и песничког лукавства или кетманства: да се некако речју, стихом, духом заскочи последњи час, у крајњој инстанци – тренутак смрти, да се избегне извесност, надмудри неумитност суђеног краја.
           ГЛАС ИСТОКА: Пјесници, макар никоме не требали, носе један велики свијетлећи упитник који тражи одговор шта смо, ко смо и куда идемо…?
              НЕНАДИЋ: Ко смо, шта смо, куда идемо – то су питања која су упућена сваком уметнику, песнику у првом реду. Нека оптужују песнике колико год хоће, али је белодано да је управо песник „шиљак жртвован у маси“ или онај врх на који несрећа слета. А речи, сам језик је песниково једино оружје. Имате безброј примера. Само се мајсторима речи могло догодити да им буде суђено и да буду осуђени зато што су ухваћени у истини, као што имате безброј ослобађајућих пресуда за оне који су ухваћени у лажи, лоповлуку и издаји. Помињем само случај Ђуре Јакшића, Петра Кочића, у новије време Ђуре Дамјановића или Гојка Ђога. С пером у руци стекли су себи „у роду глас“, али су били на удару оних који су имали узде власти у рукама. Није ли несрећни Јакшић, при крају, и сам јекнуо: „Доста је славе! Веран је био народу свом.“

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (965) | Trekbekovi (0)

Епископ Николај Велимировић

glasistoka | 07 Februar, 2011 21:31

ИЗНАД  ИСТОКА  И  ЗАПАДА

(Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког  Николаја Велимировића (1880—1956)


      Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.

      Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између, него га уздиже изнад Истока и Запада?

      То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.

     Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.

    На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.

     Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.

 (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (40) | Trekbekovi (0)

Честитамо!

glasistoka | 07 Februar, 2011 21:12

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.

Генерална, ФОТОГРАФИЈЕ | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb