ГЛАС ИСТОКА (GLAS ISTOKA)

часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА ДОМАЋИХ ПЈЕСНИКА

glasistoka | 08 Februar, 2011 08:29


 
ЗАШТО ПИШЕМ

Јер не прихватам свеудиљни,
стварам у побуни свој властити свијет.
Зато Поезију пишем,
да бих се вратио у живот,
и да се не изгубим у тмуши времена,
и у својој смрти.
Пишем, дакле постојим,
а тек ћу бити.

ПЈЕСНИК

Ломе га и пустоше,
оштри вјетрови година:
раствара га наш дух леден у језгру,
па је сипак у грудима, само дах,
у стрмом времену простора.
Упија га трулеж из црне повјеснице људи,
и бијело је грло крика,
го, дарован без остатка,
пред судбином, жртвован у маси.
Тијело прозрачно препушта голубицама,
комад по комад живога срца,
перо умаче у своју крв,
и судбински вјечно умирући пјева:
обнавља, свједочећи, вријеме свих времена,
пред сутра наталоженим стољећима

                                       Ратко Ђогатовић

СРБИЈА

Ако те изговорим
упалиће се сва кандила на свијету.
Тужна ријечи, како ћу те изговорити?
Кајмакчалан - могу.
Колубару - могу.
Могу ријеке, брда костура
и ослијепљене анђеле.
Шта је то?
То се Душан празним дупљама
и мртвим костима за тсбе моли.
То шљива - богородица, цвијет, трње...
Опанак.
Нож за чарапу задјевен.
С мачевима се рађаш и на сопственим
вратовима их оштриш.
Поздрављам лобаље на Ћеле-кули.
Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену
са десет куршума.
Јована на мртвој стражи. Милију.
Објешене на Теразијама.
Подављене у Јасеновцу.
Кадиљачу и цијели батаљон.
Небо над тобом, Србијо.
Коње ти посустале што без седланика 
стрњиштима лутају...
Хоће ли икада умукнути?
                                     
                                     Владимир Настић
СЈЕНКА

Насред наше њиве 
Заостао храст стогодишњак

Прикрадем му се ноћу
Не пориче ме мјссечина изрезбарена
лишћем

Кад помислих да сам сасвим сама
Испред мене сјенка
Подупире тамноћу испод храстовине

Крцкају суве гранчице под траговима 
Да ноге стигну тамо куд их глава носи

Задрхта моје тијело
И видим сјенку са више ликова

Мој комшија
Такав ти је и отац био

                                  Јованка Стојчиновић


МАЛА ДУНАВСКА ЕЛЕГИЈА

Речи отичу као вода реке, 
неповратно, мним, док надлакћен 
на своју несавршеност посматрам 
како гасне још један дан, птице 
краду моју усамљеност, кроз траве 
гледам како испарава вода и претвара 
се у ваздух, чему и човек целог живота 
тежи. Филигранска прецизност туге 
у најдубљој пори моје душе исцртава 
мост налик Понтифеџ Маџимусу* којим 
ћу се ипак вратити у првобитност. 
Првотну битност. Ћутим, носталгишем, 
у мени прошлост зида будућу кулу, 
од камења налик оном од којег је саграђен 
Трајанов стуб, стазе којим никад нећу 
проћи утичу на мисао о бесмртности, 
тек сад верујем Шелију да нема ништа лепше 
од лета шеве у небо и да је то суштинска поезија. 
Остати то што јеси, заправо, у протицању. 
А не бити сасвим сам и говорити разумљивим 
гласом, зазвучати у Химни света и бити 
делић те савршене партитуре, једна кап воде 
у мору, зрнце соли или песка, реч у вечној 
Творчевој мисли. У бескрају. Једноставно 
бити мирта, са кореном који ураста и узраста.

*Трајанов мосш Преко Дунава

                                                               Радомир Д. Митрић




СУЗЕ ИЗ ПЈЕСМЕ

Читаоче, драги незнани, не питај о сузама из пјесме, 
Сузе из пјесме су сјајне и као камен вреле и хладне, 
Камен је ослонац са неба изнад, и, испод главе, 
Сузе низ пребијело лице Мајке из пјесме потичу,

Из океанске буре бола сузе у огледалу на лицу милом, 
Сунчев смијешак је одбљесак са лица Мајчиног стиха у ријеци, 
Стих, ријеч од Љескове Дубраве, Врбице, Околишта штити од Сотоне, 
На Пољу широком чедо рањено ослања се на свјетлост сузеиз пјесме,

Сузе из пјесме умивају од старих и нових заблуда земље и океана, 
Боже, ако те има и нема, у невољи проговарају слова Јефимијина, 
С прољећем рана рану стиже како буја трава, несретница везе покров сувим златом,
На пустом вјетру вијоре пусти покрови, из очију пјесме, из очију Мајке умивају сузе,

Читаоче, драги незнани, и кад, ако истанча земља, вене трава, 
Земља ако истанча посрћу сирочад пред бичем лажних добротвора, 
Има ли горег од горег на Пољу широком, камен камену подмеће, 
Гдје су ријечи истине у свили небеској згукане гуке робова, 
Хоће ли горди господари насртљивци схватити да је насиљем неосвојива суза из пјесме Мајке,
На лицу било кога дјетета заробљеног било гдје и када сјаји суза из пјесме,

У свијету као на позорници, зли глумци газе невине мраве, 
У лелујању зрачних завјеса у диму и на сунцу помажу сузе, 
То су сузе светих мајки са именима из растурених камених облика, 
Корак храбрих суза Марине, Ане, Даре, Милице, Десанке, Сузане, Сесил, 
Саеде, Весне, Силвије... свјетлосни знаци са извора на којима могу  прогледати слијепци од прије Христа.

                                                                        Ружица Комар

                                               
 П О Н Е К А Д 
 

Понекад те сретнем 
И тада ми бива 
Као мртвац кад би 
Срео себе жива. 

Понекад те сретнем 
Тад си била главна 

Па ти се осмехнем 
Моја срећо давна 


Понекад те сретнем и пожелим на час 
Да си она река 
Да сам онај алас 

Понекад те сретнем 
И стао бих – али 
Страх ме на улици 

Да би заплакали 

Понекад те сретнем 
И није ми криво 
Што заболи срце 
И душа – све живо 

Понекад те сретнем 
И прођемо тако 
Једно поред другог 


Понекад те сретнем 
И баш тако бива 
Као да мртвац 
Сретне себе жива! 

           Боро Капетановић
 
..Рекло би се лако

ЗИМСКИ КАПУТ

             Мирјани Булатовић*

Зимски капут је твоја кожа 
Под којом влада вечна зима 
А санта срца знак је да пожар 
Ледени веје у грудима

Зимски капут је књига ова 
Низ коју веје твоје дело 
Носећи црне пахуље слова 
Витлајући слике за челом

Скоро ће зима твоја ће душа 
Обући крхке корице тела 
И бићеш рођен насред света

Зимским капутом бићеш кушан 
Звиждуком који простире стрела 
Из родитеља одапета

* Те јесени, песникиња ми се пожалила, 
   пред надолазећом, свеопштом зимом, како нема зимског капуша.

                        Благоје Баковић

ЖИГОСАЊЕ НЕВЕРНОГ ТОМЕ

Ниси се пробудио на време,
ни обукао црвену кошуљу
да сакријеш шугава места,
ниси заметнуо траг
и о празнику си носио свој дроњак.

Сад зеби наг
и обележен катраном,
по обичају старом
у крајевима овим словенским.

Твоја душа је црна боца туша 
у коју жрец умаче мазалицу 
и маже бледолику децу.

Такве болести се више не лече
болницом п карантином:
кад ти службеник божји измери сенку
и удари суви жиг,
браћа ће те закопати живог.

Ко жив леш ћеш 
ходити по свету, 
испирати жуч сваки дан, 
носити на преглед крвну слику
и по Калемегдану сејати камилицу.

                        
                       Гојко Ђого 
                
СПИСАК ГЛАДНИХ
 

Почињем да правим 
Списак гладних 
У овој земљи 
На овој планети

Небески пергамент 
Над мојом главом 
Постаје тијесан 
За сва њихова имена

Пишем по води 
По ваздуху пишем 
Једином њиховом добру 


И дишем све теже

Имаш ли правдо
Мало памети
Или су ти је силници попили

Имаш ли Боже 
Вишка времена 
Да ме саслушаш

Имаш ли оловко 
Довољно душе 
Да издржиш

 
Божидар Живковић Џиги



ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ
(уломак из истоименог романа)

Да ли Тито ишта слути? Да ли бар понекад помисли колико је овом народу туђ? Шта он о овом свету зна? Он ту ништа не схвата, он појма нема о прошлости, о историји овог народа, а дошао је да над њим влада... Ја знам: овде га се свако ужасава! Можда постоје нека друга села, неки друкчији људи, који га прихватају, поштују и воле? Како то, да га воле само они које ја не познајем, а да га сви људи, које ја знам, мрзе? Мора да је о томе ипак обавештен, па зато и не свраћа у наш крај... На путовањима, дочекују га само они који су му стопосто верни и послушни, и он мисли, да су му сви поданици, свуда, такви... Шта би урадио кад би видео, кад би чуо ове овде?
Или зна, ал нема куд? Натраг не може, па гура напред, као да је све у најбољем реду. Или ће њега смрвити, или ће он мрвити друге!
- Народ, који народ? - каже ујак. - Важно је распоредити своје људе у народу. Нас је шеснаест милиона, а чланова Партије је сто шесет хиљада: то дође један на сто. Довољно! С народом се и иначе општи преко представника; разлика је, сад, у томе што ови представници нису изабрани одоздо, него постављени одозго; они не представљају народ пред државном управом, него Тита пред народом... То су нове паше у субаше, то су наши титићи...
Деда каже да је међу Србима увек било овак-вих као што су Бег и Фркља. Они су некад узимали турску веру, сад прелазе на титовску. Њему служи, а кад треба, и нама, кришом, наммгне. Као: и даље је, помало, Србин!
- Цео је српски народ пред Титом кривац и дужник, - размишља ујак, - и на томе су, сад, уређени односи између нас и њега... Он је нама опростио кривицу: пре рата нисмо за њега ни знали, за време рата смо били против; то нам се отписује, под условом да одсад завежемо језик. Ми знамо да он све зна, а и он осећа шта ми мислимо; он не говори што зна и мисли, не говоримо ни ми... Притајили смо се, климамо главом, гледамо у земљу. Било је и тежих времена у нашој прошлости, ал не верујем да је икад било оволико подлости. Он лаже нас, ми лажемо њега, не зна се ко је већи подлац, и тако је начињен тај лоповски споразум: ти лепо са властима, па ни оне на тебе не обраћају велику пажњу, а шта им иза леђа причамо, то је наша ствар.
Одрасли! Мука их је слушати!... Мени би било лакше да Тита заволим него да га на овај, кукавички начин, мрзим!
Завидим онима који му искрено кличу и певају: они се, бар, не стиде, и ничег се не плаше, њима је лако. А кад сложе песму, после, не морају ни о чему мислити, не морају га чак ни волети: песма их је уздигла изнад страха, изнад мишљења, изнад љубави, чак...
Друже Тито, ти народна надо, 
Тебе воли и старо и младо! 
Друже Тито, иаше росно цвеће, 
Цео народ за тобом се креће! 
Друже Тито, наше чедо мило, 
Да те иије не би ни нас било...
Где год их се скупи више од десетине, нађе се један танковијаста гласа, грлат, да заподене песму. И како се он гласне, тако други улете, ко запете пушке; то је овде тако: ко влада онај и пева, пева од радости што је завладао, и докле му песма сеже, дотле му се и власт протеже... Највише певају у Кривићима; овде једино за школске приредбе, па и то нерадо. Песмовође су обично и добре коловође: понесе их глас, па одскоче од земље, излете на чистину, и заковитлају козарачко коло. Ти се истичу и на зборовима. на дочецима и испраћајима, на митинзима. Они тачно знају кад треба избацити оно Жииивела КПЈ на челу са другом Титоооом!, на шта присутни, сви као је-дан, одговоре Живелаааа!, и онда ааааа пређе у дуготрајно скандирање, Ми смо Титови, Тито је наш! То би могло потрајати сатима, па и данима, да се говорник не тргне и не размаше рукама, обема шакама стишавајући буру одушевљења која се, као прекипело млеко, прелила преко руба посуде, па је ваља потискивати у тамне дубине, из којих је покуљала.
- Не ваља му име узимати у уста, - каже Лека Црни, - уста ти, после, цео дан загађена!
А у Кривићима, на сваком кораку, Име му свуд по тарабама, лик му исцртан по змдовима кућа, слике на првим страницама новина, и то свакога дана, а по школама, кафанама, канцеларијама и дућанима, и дању и ноћу! У гвожђари „Чекић" држе три слике - једну у цивилу, другу у униформи, трећу где је приказан у лову: гвожђара продаје патроне за ловачке пушке. Ако га не гледаш, онда га слушаш, стално му преносе говоре преко радија, понављају по три пута на дан, а увече још и преко звучника. Куд год се окренеш, он! Стриц каже да га је страх проћи кроз Кривиће:
- Уплашиш се, не због оног што говориш – ко је паметан, одавно је престао говорити! - уплашиш се и онога што мислиш!
Срећко Чутурило прича да га је сањао. Баба-Стеванка сматра да је добро кад ти владар дође у сан. Стриц се мршти:
- Ето докле су дошли с пропагандом, не дају ти ни спавати с миром!
- За огласе и за рекламу су мајстори, на то су рат добили, - каже ујак.
- Полако, али стално, - каже ујак. 
- Код туцања у главу важно је не пропустити ниједан дан!
Деда сматра да нема владара на којег се народ, напослетку, не навикне.
- Време чини своје. Мало се пригне он животу, мало живот њему, мало ми огугламо, па дођу млади који не знају за боље, и ето ти... савијеш шију.
Стриц је ужаснут могућношћу савијања шије.
- Док сам код ове памети, у ту цркву нећу улазити!
- Море не знаш, - опомиње га деда, - и памет се мења... Док имаш своју њиву,  и своју кућу, можеш и овако и онако. А куд ћеш, ако ти и то узму?
Баба-Стеванка пита Срећка о чему је разговарао с Титом.
- Да ме убијеш, не могу да се сетим... Ја њему нешто причам, овако као сад теби, а он се слаже...
- И ниси се бојао?
- Нисам. Уплашио сам се кад сам се пробудио...

                                                                          Милован Данојлић
ОБИЧНА, ЖАЛОСНА БРЕЗА, МЕТЛИКА

Дрво моје бијеле туге. Срела сам га у старом сарајевском гробљу на Кошеву, у углу гробља; изнад скромног надгробног споменика на коме је писало: Софија Кричинскаја. Примијетила сам да се у ћирилицом исписано име поткрало латинично ''и".
Ко је била Софија Кричинскаја, грофица побјегла од пролетера, пијанистица чије су руке легле да се одморе; из којег је она свијета.
Ходала сам гробљем (по гробљу и гробовима препознавала сам вријеме и људе у времену), пронашла крст на којему ништа није било написано; дрвен и потамнио од старости већ се нагињао земљи. Усправила сам га и написала: Дара Секулић. Нека ме ту, ионако нигдје нисам.
Бреза је била мала, кад сам давно долазила
Софија Кричинскаја.
Као одсуство стасала је из твог мозга
ћелија за тугу.
И ја не знам другу, до брезе-Софије.
Неко је кришом његовао дивље траве,
из груди маслачак.
Још у крошњи руке неке трачак зебњу вије,
Софија Кричинскаја, зима ми је.
С јесени, на крајевима гранчица брезе обликују се мушке ресе, дуге су и висеће. Оне усправљене, појединачне и краће појављују се тек у прољеће, то су женске ресе. Кад сазрију женске се ресе распадају. Добро је што дуже остати незрело женско дијете, бити маца птица дјевојчица; не бити жснска реса, не распадати се.
Бреза може да издржи веома ниске температуре. Расте у заједници с другим дрвећем, дружељубива је, али је тако често и сама негдје покрај пута, или с другарицама у брезовом шумарку.
У Тилави, селу недалеко од Сарајева, изнад кућа Продановића (шта ли су они продавали, или, ко је њих и пошто продавао) има брезик, бијел и свечан попут храма. Колико је мојих стихова потекло из тог тихог светилишта брезе.
Покојни Симо Продановић, радник у сеоској школи, иначе „вриједан и имућан пољопривредник", кад би нешто поближе хтио да одреди, говорио би: Ма то је горе, одмах иза Дариних бреза. А та брезова шумица била је његова.
Сестра моја Душанка, двадесет својих година оставила је у Тилави, учећи дјецу словима и ријечима. А сваке недјеље ја сам јој са својом дјецом долазила пјешице преко Миљевића Доњих, а некад и Миљевића Горњих, гдје је било добрих шљива пожегача.
Током посљедњег рата никло је у Миљевићима ново гробље, бијеле се крстови изгинулих. Сада је то већ овеће гробље у коме почивају и неки угледни грађани, значајна имена из некадашњег сарајевског живота.
У овом гробљу, жеља ми је, неко да пронађе и моје име и да се запита: Ко засади ову витку бијелу брезу изнад гроба Даре Секулић?
                                                                             Дара Секулић


ПОД  РУЖОМ


...Да ли да ти дам ову причу? Ако ти је дам, шта ће мени остати? Ова је прича једини жижак који још увијек гори у невиђелици моје душе. Бојим се, брате, тамнице ријечи, јер кад се једном

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb