ГЛАС ИСТОКА (GLAS ISTOKA)

часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот

НОВИЦА ТЕЛЕБАК: МОЈ ШАНТИЋ

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:03



ЧОВЈЕКОВ ОСВОЈЕНИ СМИСАО ЖИВОТА

          1.

       Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота - као слутња гдје би могао бити излаз и спасење, као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.
Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима. 
      Једног новембарског дана, 1998. године, стајао сам у Спомен соби погинулих ратника у посљедњем рату, док се, у тим тренуцима, у мојој души одвијала једна болна, тешко подношљива бура. Стајао сам, готово сам, међу пет стотина седам страдалника, који су, тако ми се чинило, жељели да им одговорим зашто слобода није онаква какву су је замишљали док су се борили и давали своје животе за њу. Осјећао сам да ме гледају са фотографија са пријекором као да сам и ја крив за све то што се догодило и што се догађа након завршетка рата. Као одговор мојим палим саборцима, са којима сам провео двије године на невесињско-мостарском ратишту, прије него што сам тешко рањен, сузе су ми потекле, саме, низ лице. Готово да сам истрчао, плачући, и у магновењу написао пјесму "Спомен соба". Као да сам се пробудио из неког чудног стања и прво чега сам се сјетио била је Шантићева "Песма инвалида". 
          Алекса Шантић, пјесник националних заноса и прегнућа, чија је пјесма "Ми знамо судбу" проглашена сонетом српске историје, јер је у њој, потпуније него и један други пјесник, изразио суштину српске вјековне борбе, као борбе за слободу, коју им је дао Бог, а коју други, насилници, зулумћари, тирани и поробљивачи, непрестано краду и отимају - написао је, 1923. године, једну чемерну пјесму у којој је открио болну истину да су се српски хероји из Првог свјетског рата, након побједе, претворили у просјаке. Била је то "Песма инвалида". Пјесма мало штампана и анализирана, мало учена у школама и рецитована на приредбама, садржи горко наличје борбе за слободу - за које би се требало знати прије него се крене у борбу. Можда би се, тако, могла спријечити злоупотреба побједе, да се, након ње - рђе сребром покривају. Појављивање "Песме инвалида" у моме сјећању доживио сам, тада, као Шантићеву подршку и охрабрење за оно што сам изразио у својој пјесми "Спомен соба".
Други примјер је из времена рата. 
         Једног дана, на фронту, до мене је допрла вијест да су Мостарци, они који су пуцали на нас, споменик Алекси Шантићу - бацили у Неретву. Прва моја реакција била је чуђење: како је неко могао да баци у набујале воде ријеке онај дивни споменик који је задржао, у бронзи, један уочљив осмијех радости за сваког ко му дође, као потврду да управо њега највише воли и да је, зато, са нестрпљењем чекао његов долазак. А онда, након тих првих тренутака невјерице, знао сам: наши противници, да не кажем непријатељи, у лудилу које их је тада било захватило, као што је, уосталом, било захватило и нас, које су нас доживљавали, као што смо и ми њих, за своје противнике, да не кажем непријатеље, повјеровали су да је Шантић, српски пјесник, такође против њих и да, због тога, његов споменик, који смо раније заједно подигли, не може остати на мјесту на коме је до тада био. У историјским бурама и непогодама поремете се све вриједности, па се изгуби и потреба да се за људе, па и кад су нам противници, да не кажем непријатељи, (под условом да не престану да буду људи), увијек мора имати - разумијевање, као што је то показао Шантић у пјесми "Бег Рашид - бег", коју је написао 1911. године, у времену када се, незаустављиво, рушило турско царство на Балкану. На почетку те пјесме Рашид - бег се сјећа своје младости, свога срећног живота, заштићеног царским низамима и хордама. Он види "с мјесецом барјаке зелене и горде" и чује "борија турских ... јасне звуке". Из заноса га буди "ђаурска труба" која "писну неђе". Пјесма се завршава сликом Рашид - бега који "се прену, трже, густе скупи веђе", а затим "обори главу међу сухе руке". Шантић који је, тада, славио ослободилачку борбу српског народа и његове побједе, са топлином саосјећа, у овој слици, са Рашид - бегом, који тугује за прошлим, срећним временима, Рашид - бег није, овдје, симбол једног царства под којим су Срби робовали, него човјек који види да заувијек нестаје све оно што га је чинило срећним. Шантић га је разумио и показао да и противници, да не кажем непријатељи, могу да пате и да и са њима треба -саосјећати и да им патњу не треба увећавати и над њима ликовати. Тако је Шантић, преко подсјећања на пјесму "Бег Рашид - бег", одбранио, тога дана,у мојој души, оне који су његов споменик - бацили у Неретву. Повјеровао сам: исправиће они своју грешку чим, поново, све ствари заузму своје право мјесто. Након рата то се и остварило: Мостарци су на исто мјесто поставили Шантићев споменик, изливен у Београду, у истом калупу, као и раније, са истим осмјехом радости за све људе када му дођу.
     Као трећи примјер животворности Шантићеве поезије навешћу једну њену карактеристику, изузетно значајну за Херцеговце. За све ратно и поратно вријеме у мојој души изузетно снажно пулсирају поруке које долазе од Шантићевих пјесама у којима је описао тежак живот у Херцеговини, као и од оних у којима моли Херцеговце, боље рећи, у којима их преклиње да се не селе са родног тла. Те Шантићеве поруке, које ме непрастано обузимају, долазе, заправо, са мјеста на коме се те пјесме додирују и, на први поглед, искључују. Јер, дјелује веома парадоксално, што је Шантић поред пјесама: На убогом пољу..., Пред колибама, О класје моје, Ковач, Угљари, Хљеб, Вече на шкољу, (да наведем само неке од Шантићевих социјалних пјесама), написао и пјесме: Остајте овдје и Сеоба, које дјелују као молитве да се остане тамо гдје се пати. Како то разумјети и прихватити? Шта то у каменитој Херцеговини има, поред тешког живота, што се на другим просторима не може наћи? О овом Шантићевом парадоксу књижевна критика се није бавила, иако је и сада веома актуелан. И сада се, наиме, у Херцеговини тешко живи, и сада се Херцеговци исељавају на све стране свијета у потрази за бољим животом, а нема пјесника да их убиједи да није добро што то чине, као што је Шантић успио да убиједи своје комшије муслимане да не иду у Турску, а Србе Херцеговце да не одлазе у Србију, а незнатан број Хрвата у Мостару и онај већински из западне Херцеговине да не одлазе према Хрватској и даље. Зато је важно да се види како је то Шантић успио да му се повјерује да се ни на једном другом мјесту не може наћи замјена за све оно што је остало у завичају.
Пјесму Остајте овдје Шантић је написао 1896. године, када су се мостарски (и херцеговачки) муслимани масовно исељавали у Турску. Увјерљиве разлоге због којих не треба да то чине, Шантић је изложио, поетски на ефектан начин. Он је, најприје, поистовјетио родно тло са мајком, а потом је реторским питањем: "Од своје мајке ко ће наћи бољу?! в - обесмислио све оно ради чега би требало селити. Јер, ко може да оде и остави мајку саму да плаче за својим чедом? Ко може да напусти завичај у коме га "свако познаје и воли" и оде у далеку земљу у којој га "нико познати... неће"? Ко може да оде одавде гдје нам "свако братски руку стеже" и оде у туђи свијет гдје за њега "пелин цвјета"? Зато треба остати на родном тлу, јер "сунце туђег неба" не грије као ово у завичају, јер су горки "залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није..." Сви ови разлози, којима Шантић жели да заустави одлазак, изречени, у пјесми, једним ритмом који буди  и освјешћује, истичу вриједност љубави којом смо окружени у свом кршевитом завичају. Тако је Шантић, заобишавши логику стомака, пробудио логику срца, којој, затим, није било тешко да открије да оскудни залогаји завичајног хљеба, натопљени топлином и љубављу оних са којим живимо, наших мајки и очева, браће и сестара, наших комшија и свих других људи са којима радимо, са којима се дружимо и које сусрећемо, представљају вриједност која се не може наћи ни у једној другој земљи. Ту вриједност, зато, не треба напуштати, него се за њу борити. Овај захтјев Шантић је изложио, поетски, такође на ефектан начин, у пјесми Сео6а, коју је написао 1902. године поводом намјере невесињских Срба да се иселе у Србију, са којима су жељели да оду, заједно, и невесињски муслимани (Шта је то касније кренуло по злу, па је у такву могућност, сада , тешко повјеровати?). Ова пјесма садржи исте или сличне разлоге због којих не треба напуштати родна огњишта, као и пјесма Остајте овдје, с тим што је Шантић овдје ставио тежиште на српску борбу за слободу: одласком Срби би издали ту борбу и на њих би пала Бранковића љага, највеће проклетство које их може задесити. Они би били криви за нестанак Срба на овим просторима. Због тога треба да остану: да својом мушком снагом и витешким рукама, својом смрти и својим мукама, својом вјером у коначну побједу, допру до будућности гдје -"тамо далеко, наша зора спава...". Смисао живљења у Херцеговини, како га Шантић схвата, јесте останак у кршевитом завичају и борба за слободу. А слобода је љубав без ограничења - за свога ближњег, за човјека. И још: она је и борба да се то постигне.
        
              2.

        Простосрдачност те завјет чулности су тачка и начело Шантићеве љубавне поезије. Њено сублимирање са чврстом одредницом је потапање инстинкта љубави. Тако да је тај романтичарски идеализам јасно сазвучје са потресним успоменама. Љубавни идеал жене је што ближе, а ипак недоступне. 
         Отуда баш највише елемената народних и епских мотива у љубавној поезији, изузев ефектних скица којима ствара атмосферу те могућност  наглашавања  и  издвајања  (три жене, три љубави из три народа). 
            Такве "распоне" требало је, одбројавати мислима као потврду чежње, сагласја и жељеног видокруга до могуће блискости. Тек тада је све стварно, амбијент, пут, идеал до сунца, прикрајак те тајна као могуће мјесто за мимоход.

        Тада ће Шантић све смјестити, а тиме и оснажити своју највећу (и једину) љубав -

Мостар.

Долина Неретве, наш рој радости што лице
жари, а међу горама делта свјетлости.
Осињак не покри маховина времена, док зуји
питање: Чија је то плавет?
        
      Долино жалости, ишчупани из коријена, осунчани праоци љепоте у невремену лелујају.
        Носиљо сузо расутих од моје Зеленике, Бијелог Поља, преко Бранковца на сва њедра мостарских улица преко Буне до Житомислића. Ту су и бистрине ријека: Неретве, Радобоље, Буне и Бунице. 
Распукла зора над Мостаром као шипак зрневље младости и драгости ко златни прах обави дане.
        Ево нас као лоза у хладу скамењени, беживотни у невремену, прекоумирујући на гребену ојађени и тако остављени...
Још само дах (дах за уздах) старог бора је вјечити    зов амбијенталне слике наших страдања.
       Шантићева љубав је жал и радост за цвијетом што односи вода и тада се тек све види: дирљива људска чедност као мјера човјечности. Шта се у ђавољем виру Неретве, модрозелене боје, дубоком и пуном свјетлости, осим огледања, требало видјети?
         Шантић је вјеровао да се свијет може мијењати и усавршавати помоћу поезије. На такав закључак упућује и чињеница да је он написао већи број програмских пјесама у којима је изложио своје схватање пјесника и поезије. Готово да је ратовао, на тај начин, против естетизма, који је крајем 19. и почетком 20. вијека запљуснуо српску поезију, против лијепе, празне форме, у којој нема мјеста за патње народа. По Шантићевом мишљењу, пјесник и поезија, морају, напротив, да активно учествују у народној борби за слободу и социјалну правду, што се може закључити, на примјер, из његових пјесама: Хајдемо, Музо; Музи и Бард. У пјесми Хајдемо, Музо Шантић позива пјесника да упозна живот обичних људи, у колибама голим, трошним и тамним, јер "у њима живе душе гостопримне - срца што грију, што трепте и воле...". У пјесми Музи, након констатације да нам горе плачу и да су јауци чести, заповиједа Музи да обуче црну одежду и понесе свијетли путир у руци, како би, као свештеник, причестила народ "крепком вјером", "молитвом топлом гњева Бога" укротила и пошла "с мученим робљем" према "крсту и Голготи" - према васкрсењу и спасењу. У пјесми "Бард" Шантић с поносом истиче да су његове пјесме рођене "уз оне ударе тешке маљева и красне", у ритму "срца што их муке гоне", срца "чија вјера само смрћу гасне". Његове пјесме су "стражарке што стоје на родном кршу орлових гнијезда", стремећи, с боровима, звијездама. Оне су "ратници кроче напријед вазда", носећи "поздрав блиске зоре, у злату крви што из гроба ступа". 
          Улога пјесника и поезије, како је Шантић одредио у претходним пјесмама, тражи одговоре на одређена питања, нарочито у садашњем историјском тренутку, како би се избјегле могуће недоумице и неспоразуми, с напоменом да сам те пјесме навео и укратко приказао управо ради тога. Зашто се, на примјер, његова Муза појављује у лику свештеника док причешћује народ који се бори, што неминовно подсјећа на ситуације када је српска војска причешћивана пред одсутне битке, као, што се зна из народне епике, пред Косовску битку? Зашто пјесничка Муза мора бити у рату и за какве се то циљеве и идеале тај рат води? Зашто је Шантић саопштио да су његове пјесме "стражарке" и "ратници", односно, зашто је употријебио војну терминологију за одређивање суштине своје поезије? Зар је Шантић, човјек са благородном душом, пуном разумијевања и праштања за сваког, могао бити потстрекач рата и свега оног злог што рат доноси, онаквог рата какав је недавно вођен и на нашим просторима? Пјесник Алекса Шантић јесте био ратник и његове пјесме јесу били ратници, али другачијег кова од онога на што већина људи помисли када се употријебе ови појмови, јер он је ратовао, заједно са својим пјесмама, да људи могу живити "животом човјека", да су сви браћа, да воле једни друге, да живе у истини и правди. Шантићев узор ратника је Исус Христос, који је своју љубав према људима потврдио тако што се за њих жртвовао. Због тога је Шантић увијек са Христом и кад по херцегорачким пољима "свето сјеме сије - сви су људи браћа, плод са једних грана" (Христов пут). И кад плаче због убогог живота у Херцеговини (Христос плаче). И кад се зауставља, распет, поред пута, као примјер путницима да се треба жртвовати, из љубави, за људе (Митос), да би се, тако, преко Голготе, закорачило "у живот нови и у сјај вечне лепоте" (Песма библијска). Шантић је Христов вјерни саборац, јер му се заклео у пјесми Пред распећем;

Пророчким гласом будићу из гроба: 
Истину мртву и слободу роба 
Што спутан сунца завичајна жуди.
И крвљу својом прелићу све путе 
Идући Теби, и вјерујућ у Те, 
Ускрсли брате потиштених људи!

      Шантићево опредјељење да учествује поетски у борби за побједу Христовог учења - да се до живота у сјају вјечне љепоте може доћи само преко слободе човјека у облику љубави међу људима, произашло је, чини се, из Шантићевог схватања, које је, можда, само дјелимично назначено у његовој поезији, да се Христово учење може остварити само ако му помогне сваки човјек, и то на начин да личним примјером, као и Христос, потврди своју љубав према човјеку, према људима. Шантић, наиме, у неким својим пјесмама, приказује Исуса Христа, односно Господа, као принципе добра, да, можда, из немоћи плачу што не могу да помогну људима кад их зло сатире, као на примјер, у пјесмама Христос плаче и Ноћ. Такође, у Песми библијској Шантићу се чини да распети Христос вапи и да тражи његову помоћ. Са свијешћу да "све лепе душе", кад стоје под крстом "постају богом и саме", пјесник заповиједа путнику да "вољно" свој терет носи на својим леђима "на врх Гол-готе", како би као и Христос васкрснуо. Ова Шантићева заповијест путнику је, у ствари, заповијест свима нама да у личном животу слиједимо примјер Богочовјека Исуса Христа: да само себе можемо жртвовати за другога, а никад другога за себе. Тако ће међу људима завладати љубав и људи ће постати слободни. Тако би, по Шантићевом мишљењу, да се вратимо његовим програмским пјесмама, пјесници морали да буду ратници на страни добра народа, на оној истој страни на којој би требало да буду и сви други људи. То је једно активистичко схватање пјесника и поезије, које би требало да буде веома значајно у овим временима, у којима су многе вриједности изгубиле своје мјесто које им по природи припада. 
        Борба је по Шантићевом мишљењу рјешење не само за вјечност него и за сваку конкретну тешкоћу са којом се људи у животу сусрећу. Тако, на примјер, у пјесми Пријатељу, Шантић савјетује своме пријатељу да се бори: кад својим рукама отклони животне препреке, кад их крвљу полије, наћи ће своје "љубичице плаве", оствариће свој љепши живот. Овај савјет како се треба борити и како се у борби не смије клонути, Шантић је потврђивао и личним примјером. Кад је Богдан Поповић, тада неприкосновени српски књижевни судија, објавио 1901. године у "Српском књижевном гласнику" изузетно оштру критику његове поезије, Шантић се није предао, иако би ријетко који пјесник издржао Поповићеву убитачну критику. Годину дана касније, 1902, Шантић је објавио пјесму Моја поезија, у којој већ први стих: "Не, бор стари није пао", саопштава да он није подлегао критици и да наставља своје поетско стваралаштво, којим је, касније, што је изузетно занимљиво, "побиједио" Поповића, пошто је тај исти Поповић почео да хвали Шантићеву поезију, нарочито неке његове пјесме.

             3.

         Алекса Шантић је, можда, најхрабрији пјесник у српској поезији и по античким схватањима је храбар само онај човјек који зна зашто се бори и каквим се опасностима излаже у тој борби. Јер, он је знао да је овај свијет саздан на једној нељудској логици - да све мора проћи и нестати. То своје знање утемељио је на библијски начин: на конкретним чулним искуствима. У пјесми Часови, у мрачној ноћној самоћи, Шантић добро чује "ход, кораке вјечне невидовних снага што ко стража бдију", што "продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, плијене и носе и ниште и бију: и Бога и небо, живот и саздање, све у исто доба". Пјесник осјећа да "овај грдни повор" врви и у његовој крви и да од његовог "жица све остаје мање", слуша како му "срце све удара тише" и јасно види да све више и више постаје "само црне земље шака". Непобједиви ратник овог метафизичког ништавила, у Шантићевој поезији је - слабашни црв! У пјесми Прољетне терцине Шантић је изградио једну гротексну слику од појава које се међусобно искључују: на једној страни су појаве прољећа - рађање и бујање новог живота над којим Господ бдије својом љубављу, а на другој страни су појаве супротне свему томе - пјесник види како се један црв вије, "гмиже и пузи и полако грицка" свугдје, "по долу и ту по врхунцу, травке и цвијет и коријења ниска - стабла и гране, заметак и трунцу сваку и гвожђе, земљу и кам голи...". На крају пјесник види како се црв "гладан пење сунцу" и како, иза њега, "црвоточина златна пада доли". Овом сликом обесмишљено је свако рађање и настајање, јер се већ на почетку види да је судбина свега неизбјежно претварање у прах, у ништавило. То се потврђује и у пјесми Наш стари доме: прошло је пјесниково доба среће - стари дом, гдје је "прве стихове напис'о", гдје "је с душом полетила мис'о високо, тамо гдје се исток жари", гдје је негда био рај, сада је оронуо, његове капије више "нико не отвара" - док "по њима мирно црв дубе и шара - гризе, ко чежња једно срце боно". Тјешећи свој драги дом дјетињства и младости, Шантић констатује:

 На моје срце гробна земља пада, 
 И ја се рушим ко' ти, доме стари... 

     Како сада да човјек нађе смисао свога живљења? Шта то може одољети непобједивом метафизичком црву кад прољетни процват живота на земљи, као облик побједе Божије љубави, нестаје поражен и претворен у прах?
Одговоре на ова питања Алекса Шантић је дао у својој сјајној елегији Претпразничко вече. У тренутку када је слабашни црв, као непобједиви ратник вјечних "невидовних снага" које сатиру све, претворио у прошлост све оно што га је чинило срећним, дјетињство и младост, оца, мајку, браћу и сестре, једне вечери пред празник рођења Исуса Христа, на Бадње вече, пјесник је сам у своме дому старом, сјећа се свог прошлог живота, а, потом, "ко' камен" ћути, као да признаје да је смрт и њега побиједила. У том тренутку пјесник чује шушањ "ко' вилине косе", из његових, књига, са прашљива стола", а затим угледа како "се редом расклапају саме све књиге старе" и како њихови садржаји оживљавају:

Сањам ли? Ил' би ово јава била? 
Из растворених листова и страна 
Прхнуше лаке тице, ко' са грана, 
И по соби ми свуд развише крила.

         Показује се, тако, да су књиге сачувале све оно из пјесникова живота, што је црв, претходно, претворио у прах. Пјесник се више не осјећа усамљено док слуша како му оживљени садржаји његових књига, његове пјесме, говоре:

Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би? 
Ми пјесме твоје, и другова свију 
Што своје душе на звијездама грију, 
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке 
Падамо тихо на сва срца бона, 
И у ноћ хладну многих милиона 
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'! 
Мртве са живим вежу наше нити: 
И с нама вазда уза те ће бити 
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благородна! 
И када једном дође смрти доба, 
Наше ће сузе на кам твога гроба 
Канути топло ко' кап сунца златна...

       Оно једино што може, дакле, да одоли црву - јесте поезија. Она се открива као један сасвим нови свијет, изван злокобних закона смрти и ништавила. Одбијајући да прихвати свијет онакав какав је, Шантић се борио поезијом, да га промијени, како би у њему владала љубав, а не мржња, правда, а не неправда, истина, а не лаж, како би, једном ријечју, свијет био добар, а не зао. Како би у њему сви људи били браћа. Настањујући у свој поетски свијет ове своје тежње и снове, Шантић је, тако, пронашао начин да тај свијет буде неуништив, јер ће увијек оживјети у додиру са човјековом душом, као што је оживио и у мојој души. Шантићева поезија постала је, на тај начин, захваљујући његовом истинском стваралачком дару, човјеков освојени смисао живота. Већи успјех један пјесник не може постићи. Зато је Шантић и био у праву, када је, у једној својој пјесми констатовао: "Мој живот није протеко залуду!".
Знам да поезија не може промијенити свијет и зауставити рат, али нека бар буде свијећа, да не плачемо и не умиремо у мраку.

                                                                                                   Новица Телебак


         НОВИЦА ТЕЛЕБАК – ТЕНИ је рођен августа 1957. године у Зеленици - Бијелом Пољу код Мостара. До почетка рата 1992. је  живио у  Бијелом  Пољу,   а радио  у Мостару. 
          Ратне и поратне године је "преживио" у  Невесињу, Београду и Аранђеловцу.
      Објавио је књиге поезије: „Туга се боји ријечи" (1979.), „Вилин кланац" (1987.), „Исповијест ситне чељади" (1990.), „Каменица" (1998.) и "Пожар ума" (2000.), а заступљен је у више заједничких књига и антологија поезије. Књиге и пјесме су му превођенена руски, француски, енглески, њемачки, румунски и друге језике. За поезију је више пута награђиван,  а лише и прозу.
      Члан је Удружења књижевника РС и уредник издавачке дјелатности у Књижевној заједници "Јован Дучић".
       Живи и ради у Требињу.

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb