ГЛАС ИСТОКА (GLAS ISTOKA)

часопис за књижевност, умјетност, науку и друштвени живот

Milenko Stojičić: EKOLOKVIJUM

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:51

 
 Milenko  Stojičić 
 
EKOLOKVIJUM
PRELAGOMENA  ZA LIRSKU  ODBRANU  ZEMLJE


         Zasađujući prve riječi u čistu (a)leju ekolokvijuma mislimo, prije svega, na Svetu Knjigu, majku svih knjiga! Iz Slova u njedrima Pramajke-Svemajke mirišu zelene loze stihova i pupaju grozdovi metafore, znaka i značenja. U Jevanđelju po Jovanu, primjerice, ubraćemo «istinski grozd»: «Svaku lozu na meni koja ne rodi roda, odsijeca je; a svaku koja rod rađa, čisti je da više rodi...» Božanska ekologija čita se srcem i glavom, piše krstom, svijećom i olovkom! Svetotekst je, dakle, i lijepo štivo u čijoj se semantičkoj maternici začinje «ekološka književnost»! Taj svjetleći ekološki luk književnosti izranja, izvija se iz izvora Svetoknjige, traje u vremenu Vremena do današnjega dana, i svija u slovce ovoga priteksta. Kao jednu od svojih zaštitnica Priroda je izabrala književnost, u kojoj je najčistiji vazduh jezika, najhranljivija misao, najzelenija loza mašte a mastilo  hlorofil imaginacije i kreacije. Lijepo pisati znači, zapravo, «prevoditi», otkrivati tajne ljepote Prirode. Književnost je «večita svežina sveta» (Matić), a biblioteka  «crkva knjige». Onaj sioranovski «zli demijurg» novoga doba biće kažnjen i prokažen upravo perom i mastilom, grančicom rečenice, mladicom riječi. Priroda nas je naučila životu a mi joj uzvraćamo smrću! (Još je Aristotel učio o principima «natura naturans sui generis» i «natura naturata sui generis!» (Prirodom stvoreno i stvoreno po ugledu na Prirodu! I danas važi ovaj aristotelovski misaoni «recept»!) Lijepa književnost je terapija! U protivnom, postaćemo «nerasti civilizacije», nekrofilni izrodi... 
          Krajnje je vrijeme za novi «kopernikanski zaokret» u mišljenju i djelanju. Taj «zaokret», međutim, nije moguće izvesti samo lopatom i metlom! Jer, kako opominje Edgar Moren, - «pitanje ekologije nije pitanje kante za smeće»! Neophodna je nova «ekloga ekologije»! Hugobalovsko «istetovirano srce na čelu» signalizira i asocira – srce presađenu u glavu! Naše vrijeme je vrijeme opasnog previda! Dok drijemamo u bljutavom močilu duhovne anemije Levitan rušenja se budi. Previđamo prašinu na tijelu Zemlje a doviđamo «mjesečevu prašinu»! Moramo progledati vitgenštajnovskim okom «koje sve vidi». («Najveći teleskop ne smije da bude veći od našeg oka»!) Još uvijek smo «maleni ispod zvijzda» i naš civilizacijski «pad uvis» skupo košta! Pad je u filozofskom aforizmu identificirao «ekozof» Emil Sioran: «Vjerujem u spasenje čovječanstva, u budućnost cijanida!» Jedan od  «likova» Sioranovih aforističkih silogizama je i strašni Krez, koji je «kupio vazduh i učinio ga svojim vlasništvom»! Izliječimo, dakle, svoje cijanidno srce i cijankalijumsku misao! Postali smo odprirođeni, razljuđeni i razluđeni!  Spas je u stvaralačkoj čežnji za novom ekološkom Arkadijom. Zakažimo zajedno ekonemsku i ekumensku konferenciju za spas čovječanstva, probudimo se u ekološkom jutrenju, na liturgiji ekologije! Jer, konačno, šta bi Čovjek bez Prirode Hraniteljke i Učiteljice?! I šta bi Priroda bez Čovjeka, svoga vječitog (i talentovanog) učenika?! Lijepa književnost je lirska dokumentacija te «jednine dvojine! i «dvojine jednine». 
          (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (114) | Trekbekovi (0)

Аврамов штап Радославу Милошевићу

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:14

                                                                          Заиста ћу те благословити 
                                                                          и сјеме твоје веома умножити,
                                                                          да га буде као *звијезда на небу
                                                                          и као пијеска на бријегу морском;
                                                                          и наслиједиће сјеме твоје
                                                                          врата непријатеља својих
                  
                                                                                                                  1 Мој 22-23, 17


За књигу поезије „Зелени десило“ поводом 50 година плодног књижевног рада 
б л а г о р у ч у ј е м о

А В Р А М О В     Ш Т А П
РАДОСЛАВУ МИЛОШЕВИЋУ

за велики књижевни учинак у ширењу хришћанских врлина 
свете земље Херцегове

На дан Ваведења Пресвете Богородице, 
4. децембра 2008. године
Српски пјесници Црне Горе и Херцеговине

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

        Радослав Милошевић је песнички наследник Васка Попе поникао у усменом предању српске народне књижевности. Враћа се природном кругу вечности и види да све иде од цвета до косидбе, од семенке до јесени, од извора ка понору и опет се јавља Сунце из уског грла песме...“ (Милован Данојлић). „Милошевићеве пјесме чувају лирски и епски садржај и душу једног светосавског народа. Чак и извјесни иронични прелази у појединим пјесмама и стиховима, дјелују питомо и не доводе у сумњу основну нит људскости, а ако се каткад извије патетични зов из дубине народа, пјесник га вјешто удијева у цјелину књиге поезије и њену хармонију...“ (Момир Војводић).
         „Поезија не мора да буде весела, мудра и елегантна, па ни јасна и логична, али мора да буде поезија, па макар и метафизичка као код песника Радослава Милошевића... Милошевићеве песме, а њих има највише, нису без значаја и значења. У њима има лепих мисли, успелих слика и добрих стихова...“ (Др Миљко Шиндић). „Радослав Милошевић, пева једноставно, сажето, онако како уочава. Његов поглед на свет (на људе и природу). Он је ту, а позија се догађа оплођена, емотивна и мисаона...“ (Милијан Деспотовић). Разапет између срца и логоса, Милошевић ипак долази до спознаје о поезији која нас везује, о љубави која нас хуманизује и о Богу који нас сједињује. „Његове слике су преплављене звуцима и мирисима, у суштини, несталог свијета: свеци и ратници, очеве небеске њиве, мајчин благи лик, сатанини војници, говор траве и биља, кнез таме. Са свих необичних слика поручује да небо није тако високо, земља тврда, а човјек бескрајно самотан...“ (Мр Слободан Правица). Пјесник који је стварање пјесме и црта до које и преко које стиже, изражава  сложено осјећање. У поетским сликама доминира симболично треперење танке биљке, коју газе, чупају, пале друге грешне биљке, које ће бити кажњене. Пјесник овог поднебља као што је Радослав Милошевић открива, тражени „Свијетли дан“, и кад пријети поплава опште таме... (Ружица Комар). У овом тешком и тмурном времену, гдје се осјећа угроженост српског народа, пјесник Радослав Милошевић са њиме саосјећа па пише да и „Небо има црну траку над безданом“ (Милован Крунић). 
            (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (447) | Trekbekovi (0)

НОВИЦА ТЕЛЕБАК: МОЈ ШАНТИЋ

glasistoka | 13 Februar, 2011 22:03



ЧОВЈЕКОВ ОСВОЈЕНИ СМИСАО ЖИВОТА

          1.

       Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота - као слутња гдје би могао бити излаз и спасење, као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.
Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима. 
      (Dalje)

ГЛАС ИСТОКА БР. 1 | Permalink | Komentari (48) | Trekbekovi (0)

 
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb